-Še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, u vre­me­ni­ma br­ze in­du­stri­ja­li­za­ci­je on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, Be­ra­ne je bio tre­ći grad u Cr­noj Go­ri po eko­nom­skoj raz­vi­je­no­sti. Ta­da su u in­du­strij­skoj zo­ni na Ru­de­šu po­če­li da ni­ču pri­vred­ni su­bjek­ti i fa­bri­ke ko­je su upo­šlja­va­­le vi­še hi­lja­da rad­ni­ka raz­li­či­tih struč­nih i obra­zov­nih pro­fi­la. Upo­re­do sa in­sta­li­ra­njem pro­iz­vod­nih po­go­na, u Be­ra­na­ma su po­če­li da se gra­de sta­no­vi za po­tre­be za­po­sle­nih rad­ni­ka ko­ji ni­je­su ima­li ri­je­še­no stam­be­no pi­ta­nje. Ta­ko je ne­da­le­ko od cen­tra gra­da po­dig­nu­ta stam­be­na zgra­da po­zna­ta kao „Mo­ra­va“. Ime je do­bi­la po isto­i­me­noj pro­dav­ni­ci ko­ja je otvo­re­na u pri­ze­mlju te pre­po­zna­tlji­ve vi­še­sprat­ni­ce. Ta zgra­da je po­sta­la si­gu­ran dom za zna­ča­jan broj rad­ni­ka i nji­ho­vih po­ro­di­ca ko­je su od sa­mog use­lje­nja po­če­le da ži­ve kao jed­na ve­li­ka fa­mi­li­ja. Sa nji­ma su se vre­me­nom sro­di­li i sta­na­ri iz ne­ko­li­ko su­sjed­nih zgra­da i ku­ća, či­me je „Mo­ra­vin kvart” po­stao si­no­nim za dru­gar­stvo i pri­ja­telj­stvo u gra­du na Li­mu. Po­seb­ne sve­ča­no­sti u ovom di­je­lu gra­da pri­pre­ma­ne su ka­da bi se ne­kom od „Mo­ra­va­ca” ro­di­lo di­je­te. Ta­da bi od vra­ta do vra­ta pro­stru­ja­la ču­ve­na re­če­ni­ca: „No­ćas mo­ra­mo da ka­plji­še­mo, pri­da­lo se mu­ško“. Ta­kva sla­vlja ni­je­su bi­la ri­jet­kost, jer je ra­đa­nje mu­ške dje­ce u „mo­rav­skoj če­tvr­ti“ bi­lo sve če­šće iz go­di­ne u go­di­nu. Ta dje­ca su za­jed­nič­ki od­ra­sta­la, dru­ži­la se, ško­lo­va­la i sta­sa­va­la u od­ra­sle lju­de. Mno­gi od njih su, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, s vre­me­nom od­la­zi­li iz Be­ra­na, dok je ve­ći­na osta­ja­la da ži­vi u mje­stu svog ro­đe­nja. Ti, sad već sred­njo­vječ­ni lju­di, ni­ka­da ni­je­su pre­ki­da­li dru­gar­ske i pri­ja­telj­ske ve­ze, već su na­sto­ja­li da ih još vi­še učvr­ste i do­ka­žu da će do kra­ja ži­vo­ta, bez ob­zi­ra na sve raz­li­či­to­sti ko­je im je „po­nu­di­lo“ sa­vre­me­no do­ba, bi­ti oni sta­ri „Mo­rav­ci” sprem­ni da vo­le, ra­du­ju se, tu­gu­ju i pra­šta­ju. Oni su u me­đu­vre­me­nu, ra­di ja­ča­nja dav­no za­po­če­tog dru­gar­stva, for­mi­ra­li Dru­štvo pri­ja­te­lja „Mo­rav­ci“, či­ji se čla­no­vi već sko­ro tri de­ce­ni­je sa­sta­ju sva­ke go­di­ne i to na raz­li­či­tim mje­sti­ma, pri­re­đu­ju­ći ne­za­bo­rav­ne su­sre­te o ko­ji­ma se pri­ča i pre­pri­ča­va.
„Mo­rav­ci” su se ovog lje­ta sa­sta­li na pla­ni­ni Je­lo­vi­ca, tač­ni­je u ka­tu­nu „La­ze Ze­če­vi­ća”, gdje je do­ma­ćin bio Go­ran Ze­če­vić, po­seb­no za­du­žen za spre­ma­nje spe­ci­ja­li­te­ta sa ro­šti­lja. Bi­la je to još jed­na pri­li­ka da se, uz mu­zi­ku, vr­hun­sku „klo­pu“ i „do­bru ka­plji­cu” pro­ve­se­le i pri­sje­te dje­čač­kih i mo­mač­kih da­na. Sva­ko od njih imao je svo­je za­dat­ke, tru­de­ći se da dru­že­nje pro­tek­ne u du­hu kri­la­ti­ce: „Što lu­đi – to bo­lji, dok te že­na ne uhva­ti“. Pro­vo­di­li su se na po­se­ban i je­din­stven na­čin po nji­ho­vom pre­po­zna­tlji­vom sce­na­ri­ju, vra­ća­ju­ći se u vre­me­na kad se u Be­ra­na­ma, za­i­sta, sreć­no ži­vje­lo.
– Mi smo od­ra­sta­li u jed­nom ne­po­no­vlji­vom vre­me­nu i am­bi­jen­tu kad se lju­di u na­šem gra­du ni­je­su di­je­li­li na ove i one. Mi smo svi bi­li jed­no. Na­ro­či­to su taj duh za­jed­ni­štva nje­go­va­li lju­di oku­plje­ni oko „Mo­ra­vi­ne zgra­de”, ko­ja je bi­la stje­ci­šte uglav­nom rad­nič­kih po­ro­di­ca. Ta­ko smo i mi dje­ca bi­li ve­o­ma ve­za­ni jed­ni za dru­ge kao da nas je jed­na maj­ka ro­di­la. Za­jed­no smo ra­sli, tu­go­va­li, ra­do­va­li se, sa­nja­li o uz­vi­še­nim stva­ri­ma, pra­vi­li raz­li­či­te ne­sta­šlu­ke i što­šta dru­go što je bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no za dje­cu iz tih vre­me­na. To za­jed­ni­štvo i dru­gar­stvo nas pra­ti i do da­na­šnjih da­na što po­ka­zu­je i ovo­go­di­šnje dru­že­nje ko­je nas sna­ži i vra­ća u bo­so­no­go dje­tinj­stvo pu­no li­je­pih uspo­me­na – na­gla­sio je Va­so Đu­ri­šić, ko­ji se na­la­zi na pri­vre­me­nom ra­du u Dan­skoj.
Sa nje­go­vom kon­sta­ta­ci­jom slo­ži­li su se i osta­li „Mo­rav­ci” pod­sje­ća­ju­ći da su ne­dav­no o svo­jim za­jed­nič­kim dru­že­nji­ma na­pra­vi­li do­ku­men­tar­ni film kao traj­no svje­do­čan­stvo o „man­gu­pi­ma sa be­ran­skog as­fal­ta“. Ta­ko­đe, pod­sje­ti­li su da su ura­di­li svo­ju za­sta­vu i grb na kom se, po­red zvi­je­zde pe­to­kra­ke, na­la­ze am­ble­mi biv­ših be­ran­skih fa­bri­ka Ce­lu­lo­ze i Po­lim­ke, kao i am­ble­mi rud­ni­ka mr­kog uglja i tran­sport­nog pred­u­ze­ća Ju­go­pre­voz.
– Mi smo sko­ro svi rad­nič­ka dje­ca. Na­ši ro­di­te­lji su ra­di­li u be­ran­skim fa­bri­ka­ma. Oni su nas iz­dra­ža­va­li od svo­jih rad­nič­kih pla­ta. Na­ža­lost, da­nas tih pred­u­ze­ća i fa­bri­ka vi­še ne­ma. No, one ži­ve u na­šim sje­ća­nji­ma. Za­to smo ura­di­li za­sta­vu i grb na kom do­mi­ni­ra­ju upra­vo obi­ljež­ja tih, ne­kad uspje­šnih, pri­vred­nih ko­lek­ti­va. Po­sli­je sve­ga osta­lo nam je da ža­li­mo što u pri­ze­mlju zgra­de oko ko­je smo od­ra­sta­li ne­ma vi­še pro­dav­ni­ce ko­ja je no­si­la ime „Mo­ra­va“. I da­nas dok se dru­ži­mo osje­ća­mo mi­ris to­plog hlje­ba i slat­ki­ša ko­ji je do­pi­rao sa ra­fo­va te ču­ve­ne pro­dav­ni­ce – na­gla­sio je Di­mi­tri­je Ze­če­vić.
A da „Mo­rav­ci” to­kom dru­že­nja, po­red lu­dog pro­vo­da, vo­le i zdra­ve sti­lo­ve ži­vo­ta po­tvr­dio je ne­ka­da­šnji gol­man, a sa­da fud­bal­ski tre­ner Ne­boj­ša Asa­no­vić.
– „Mo­rav­ci”, po­red to­ga što su ne­nad­ma­šni u di­za­nju piv­skih fla­ša, ra­do igra­ju fud­bal, od­boj­ku, šah, ali i kar­te, iako se to ne ubra­ja u sport. Zna­či da ovo dru­štvo na sva­kom ko­ra­ku ši­ri po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, ona­ko ka­ko su to ra­di­li kad su bi­li u naj­bo­ljoj kon­di­ci­ji. Od njih tre­ba uči­ti ka­ko se dru­gar­stvom po­bje­đu­ju ne­ga­tiv­no­sti ko­je ni­je­su ri­jet­kost u sa­vre­me­nom dru­štvu – na­gla­sio je Asa­no­vić.
Svo­je za­do­volj­stvo zbog po­nov­nog oku­plja­nja „Mo­ra­va­ca” ni­je krio ni Mi­lo­van Mi­šo Ar­so­vić, ko­ji se po­tru­dio da na nad­mor­skoj vi­si­ni od 1400 me­ta­ra obez­bi­je­di ne­ko­li­ko slo­bod­no ob­u­če­nih pje­va­či­ca i mu­zi­ku uži­vo. Za­hva­lju­ju­ći nje­mu, ne­bo iz­nad Je­lo­vi­ce tre­šta­lo je do ka­sno u noć dok su „Mo­rav­ci“ po­ru­či­va­li da će i da­lje or­ga­ni­zo­va­ti ova­kve su­sre­te u že­lji da i nji­ho­va dje­ca na­sta­ve ta­mo gdje oni bu­du sta­li.D. Jo­vo­vić


Pri­zna­nja

To­kom dru­že­nja na Je­lo­vi­ci Udru­že­nje pri­ja­te­lja „Mo­rav­ci” do­di­je­li­lo je pri­zna­nja svo­jim is­tak­nu­tim čla­no­vi­ma. Ta­ko je, uz mi­nut ću­ta­nja, post­hum­no do­di­je­lje­na gra­ma­ta ne­dav­no pre­mi­nu­lom Mla­de­nu Iva­no­vi­ću za ne­iz­mje­ran i tra­jan do­pri­nos na po­lju afir­ma­ci­je, tra­di­ci­je, dru­že­nja i ime­na „Mo­ra­va­ca“. Pri­zna­nja su, kao po­ča­snom čla­nu uru­če­na i Ra­do­ju Ba­ki­ću, dok je pla­ke­tu „Mo­ra­vac go­di­ne“ do­bio Va­so Đu­ri­šić. Ni­ko­li Vu­le­vi­ću pri­pa­lo je pri­zna­nje „De­gu­sta­tor go­di­ne“ na kom je uti­snu­ta mo­rav­ska po­slo­vi­ca: „U vi­nu je mu­drost, u pi­vu je slo­bo­da, u ra­ki­ji je sna­ga, u vo­di su bak­te­ri­je“. Pri­zna­nje „Bi­ser go­di­ne” pri­pa­lo je Vu­ku No­vo­vi­ću, šam­pi­on fud­bal­skog tur­ni­ra je „Rad­nič­ki plus”, dok je pri­zna­nje za naj­bo­ljeg igra­ča tur­ni­ra pe­ri­pa­lo Ne­ma­nji Šu­nje­vi­ću.